Eto danas je jedan za mene krajnje običan dan, subota, koji u glavnom provodim u izležavanju i praćenju sportskih dešavanja. To mi je jedna od loših osobina koje sam još kao dete usvojio od svog oca. Ma neću se smejati, nego ću da se osvrnem na to što sam od jutros pa do ovog momenta video i čuo. Epilog današnjeg dana je u najmanju ruku uneo u mene jedno sludjeno stanje. Jedan dan umre Milošević a već sutradan obeležavamo godišnjicu nakon tragičnog ubistva osobe koja je učestvovala u svrgavanju te katastrofalne politike koja je po mojoj slobodnoj proceni, najpogubnija bila upravo po nas same. Već nekoliko dana bojim se da mojom zemljom vlada jedno krajnje čudno stanje podeljenosti i konfuznosti emocija. Daću prost primer. Jedan dan gledate emisiju o ubistvu premijera Djindjića i shvatate o kojoj je veličini bilo reč i tim eskadronima smrti koji nisu imali šta da izgube. Neću sada ulaziti u profilisanje tog nesporno velikog političara koji je bojim se toliko mentalno bio jak i superioran da niko drugi nije mogao da ga prati, a odredjeni broj nazovimo ih saboraca to iskreno nije ni želeo. Osvrnuću se samo na taj period njegove vladavine, u kojoj se ja po odredjenim pitanjima nisam slagao sa dotičnom osobom, mada ne mogu baš ni da odgovorno tvrdim da sam baš i pratio inicijativu koju je on davao. Jednostavno sada preko odredjenog broja emisija koje su posvećene njemu saznajem ono što sam u tom periodu preskakao, ignorisao ili pak pogrešno tumačio. Sećam se njegovog frenetičnog govora pred izbore, ne sećam se više ni koje godine jer ja takve dogadjaje ne pamtim. Bilo je u tom govoru svega i svačega ali suština je bila u histeričnom nastupu čija je poruka bila: Moramo ih pobediti, mi smo ti koji Srbiju trebaju da vode u narednim godinama. Iskren da budem, u tom govoru koliko me sećanje služi prepoznao sam neku hitlerovsku agresivnost i zadojenost, ipak posmatrano iz ove perspektive mogu da kažem da sam u velikoj meri preterivao. I eto, pre neki dan posmatram emisiju koja pokazuje šta se sve izdešavalo mesecima pred njegovu smrt i dodje mi prosto da plačem. A u čemu je onda spor? Nije problematično što mi se plače gledajući tog čoveka i shvatajući kakva ga je sudbina zadesila. A bojim se da je taj epilog ponajmanje zaslužio. Nego stvar je u sledećem. Odmah nakon te emisije pogledam drugu emisiju čiji je glavni protagonista Slobodan Milošević. I pretpostavljate šta se dešava? Ponovo mi se plače, da ponovo mi se plače. I kako ja sebi da pojasnim i obrazložim tu oprečnost koja proizilazi iz trenutne vezanosti koju osećam prema obojici. Ne mogu da kažem da sam i jednog podržavao, ipak ne mogu ni da opovrgnem da mi je Djindjić bio daleko prisniji po delu i ideji. Prosto, prokleta država koja u glavama svojih gradjana stvara nedefinisanost i konfuziju. I ako ja, kao relativno uravnotežena ličnost ovo na ovaj način doživljavam, šta onda ima da zamerim svom narodu, koji je došao na sahranu praznih džepova i punim srcem lažnih emocija. Gledam tako ta lica koja su danas zaposela deo oko skupštine sa kog sam ja odlučno pokušavao da dam svoj doprinos u svrgavanju Slobodana Miloševića petog oktobra. I pitam se nešto danas, jesu li to dve Srbije, ili je to jedna te ista Srbija koja se samo stihijski približava jednoj ili drugoj političkoj krajnosti u periodima kada odredjeni dogadjaji idu jednoj ili drugoj opciji na ruku. Da vam kažem dragi moji, prokleto zajebano mesto za život, ali dobro za umiranje, što je i današnji dan pokazao. Gde ćete većeg sarkazma od ovog zaključka, ali sada posmatrajući tragikomičnost ove zemlje u mojoj glavi su i sarkazam i ironija naša realnost. Tako da nemaju pežorativni značaj nego su čak i sipmatične kategorije. Dan je prošao u sahrani, onda nekom okupljanju protivnika Miloševića koji su sa nekim balonima mahali, što mi je izazvalo malo veće gnušanje od onih idolopokloničkih, patetičnih i nadasve indoktrinirajućih poruka koje su slali govornici na sahrani. Ne znam ko stoji iza tog okupljanja na Trgu Republike, mada bih ja po tom odsustvu hriscanske saosecajnosti koja je iskarikirana tim gej simbolima, tipa šareni baloni i mali broj ljudi koji su se okupili tako što su gradom kružile neke sms poruke. Kažem vam ja to je taj gej lobi koji drži te sms avanturističke govornice i ima potrebu da se pokaže kako glas šačice ljudi može da odzvanja. Taj toliko hvaljeni i osporavani B92 i Veran Matić, dopuštaju sebi da prenose miting pred skupštinom sve u krupnom planu, na čemu bi im pozavideo i Karl Teodor Drejer koji je tako snimio Jovanku Orleanku, a onda objave kako se na trgu okupilo hiljadu ljudi a tamo bojim se nije bilo ni parstotina. Jednostavno rečeno užas koji su režirali Čedomir Jovanović, jedan histerični nihilista, i njegov gej „frend“ Žarko Korać. Evo kada sam već kod njega, setih se emisije koju sam gledao na HRT-u povodom smrti Slobodana Miloševića. Drame tamo Hrvati pola noći, te zovu Sarajevo, te Skoplje te Ljubljanu, i na kraju okrenu ti oni i Beograd. A ja se nešto u čudjenju smejem toj grotesknoj predstavi koju može da iskonstruiše ili neko ko te mnogo mrzi ili neko ko je iskompleksiran do te mere da pošto poto mora da se bavi tobom i da ti pripisuje zločinačku konotaciju. I kažem ja sebi, evo sada će da se jave ili Sonja Biserko ili Nataša Kandić, sve veliki borci za ljudska prava koji su nikli ko pečurke posle kiše, samo što za razliku od pečuraka koje niču u svim periodima godine, oni se pojavljuju tek kada realna opasnost prodje. Znači tokom tiranije porodice Milošević i ostalih satelita, i dupeuvlakača ti pseudo-borci su ni sam ne znam gde bili, mora da su bili vredni i da su mudro ćutali. Ko zna možda je po sredi neki asketski klan koji je sada odlučio da progovori jer znanje treba podeliti sa ostalim neposvećenicima. Ma da se ja nešto pitam ja bi tu decu komunista koja mi sada glume humanizam i renesansu lepo poslao u djakovicu i tamo im otvorio kancelariju pa neka me izveštavaju šta ima novo. I nisu vam to pečurke, nego što bi rekao moj drug Doki, šišarke. Uh evo počinje mi Almodovar, no ja moram da završim sa ovim regionalnim kompleksašima. Evo pre nekoliko desetina minuta završen je film u produkciji Miramax-a koji je pustila Hrvatska televizija. Možete i da naslutite šta je poruka filma i koja je ikonografija. Znači masni i kosati Srbi (čitaj Četnici) otimaju decu iz autobusa pred očima svetskih novinara i ubijaju civile po ulicama. Samo sam čekao da se pojavi kako neki Srbin proizvodi drogu i onda je prodaje Bosancima, užas. Da sam sada na sudjenju povodom zločina u Bosni ja bih postavio tužilaštvu u ovom slučaju reditelju tog filma jedno prosto pitanje: Daj mi reci kaubojcu, otkud kosatom četniku sa dva zuba u vilici legionarska puška i odakle Bosanskim Srbima avion koji me podseća na eurofajter. Dobro im nije palo na pamet da se četnici pojave u Ševroletu, užas. Onoliko utisaka i aluzija koje Srbija podari u jednom danu, toliko jedan Islandjanin ne doživi za pola svog života. Sada zvučim ko onaj folirant sa nekom streč majčicom na kvadratiće, užas. No upravo je u ovoj rečenici ključna razlika izmedju nas i sveta, u tome što mi umišljamo da nama ta dešavanja podižu svest. Sve nešto kao jupi, ujaaaa, uu jeeee, moja deca će biti spremna ža život i biće obrazovanija, iskusnija i nadasve lepša od one gojazne američke dece. Ja mislim da je ovo jedna od retkih država koja svoju glupost i katastrofalne procene političara pravda projektovanom činjenicom da se borimo protiv svetskog hegemonizma i da na taj način čuvamo svoj nacionalni i kulturni identitet. O čemu mi pričamo dragi moji, kulturni identitet? Pa pogledaj one njuške koje su danas na kratko nadam se bili moji sigradjani. Pa to je jebote gore od fetiš subkulture, ako vam nije jasno na šta ciljam onda recimo posetite ovaj link i sve će vam se predočiti. http://www.ljudmila.org/scca/ip/zanka/alter.html
Dragi moji da prostite ali ovde kod nas, jebe lud zbunjenog i ne samo u poslovici nego i gde god se okreneš. A ja ću se još vraćati ovoj problematici no sada ću napustiti ovo pisanije jer mora i da se spava. Nego da vas pitam nešto, jebete li nešto ili nekog, ili i dalje samo jebu vas? Nego setih se danas izgleda nove parole SPS-a „Živ je Sloba umro nije, dok je Srba i Srbije“. Jebote šta da kažem nego, avaj. Nego ima da preduhitrim sve ove kvazipisce i da objavim knjigu umesto onog ničeovskog Zaratustre osvanu će jedna nova, koju će možda neki budući Hitler zloupoterbiti a zvaće se „Tako je govorio Baca (Sloba)“. Ma odoh sada da spavam ali ne i da snivam, jer kako kaže jedna moja internet ljubav, snovi su od djavola. Kada ti to kaže japanka, znaj da je tako, jer kako ljudi koji su izmislili Kabuki pozorište sa sve muškarcima u njemu mogu da budu u krivu?
